Tekstualni opis Homolja

Smatra se da je Kučevo veoma staro naselje.

Zlatni novac pronađen u Kučajni, sa likom imperatora Hadrijana, potvrđuje da su Rimljani ovde bili već 128. godine naše ere. Hadrijan je u Kučajni imao zlatne rudnike koje je, koliko se zna, pohodio 173. godine naše ere. Zlato, srebro i gvožđe vađeni u Majdan Kučajni, čuvani su u utvrđenom gradu koji su čuvali legionari i koji se nalazio na bregu, u blizini mesta na kome se Kučajska reka uliva u Pek. Taj se grad zvao Guduskum. Grad je, mada već u ruševinama, 1868. godine posetio i opisao austrijanac Feliks Kanic. Na mestu Guduskuma će mnogo kasnije nići Kučevo. Veruje se da su mu ime u šestom veku dali pripadnici slovenskog plemena Guduščani (a oni sami su ime dobili po rimskom nazivu starog grada).

Ima dokaza da su i argonauti ovde tragali za zlatnim runom

Prvi istorijski pomen Kučeva je u spisima iz 13. veka, u kojima je zabeleženo da je ugarski kralj Ladislav Četvrti 1273. godine postavio za bana oblasti Kučeva i Braničeva izvesnog Gregorijusa. Prostor Braničeva je 1382. godine ušao u sastav nemanjićke Srbije - bio je to miraz koji je dobio kralj Milutin.Poput Stefana, Homolje je posećivao i knez Lazar (knez zato što je napustio dvor u Rasu), sagradio je na samom prilazu kotlini manastir Gornjak koji je njegova zadužbina, A samo Homolje je bilo granicni predeo Lazareve Moravske Srbije nakon podele poseda Nikole Altomanovića izmedju Lazara i bana Tvrtka Kotromanića.
Legenda kaze, u nekoj od poseta ljudi, stočari, koji su bili Vlasi prilazise knezu, uz pozdrav uomulje! uomulje! (čoveče, čoveče!) - vlaški izraz
I taj naziv polu vlaho-latinski ostade za Homolje (Ljudi, ili skup ljudi) do danas....Zadnji put knez Lazar posećuje Homolje pre boja na Kosovu skupljajuci ratnike za odbranu. Legenda opet kaže da su se Homoljci odazvali i opasani kožnim kaiševima u kožucima sa šubarama na glavama jašući na brzim i otpornim stiškim konjima odjahali put Kosova.gde se pokazaše kao odani i dobri ratnici.

Posle pada Smedereva se u prvom turskom katastru umesto naziva Kučevo pominje Kruševica.

Ovo ime se zadržalo sve do vremena Miloša Obrenovića, kada je dobilo i dodatak: Gornja Kruševica. Staro ime, Kučevo, vraćeno je tek 1886. godine. A od prvog pomena Guduskuma proteklo je dve hiljade godina...

Selo DUBOKA

Podno bajkovitih Homoljskih planina smestilo se mistično selo Duboka, sa oko 500 kuća i brojnim žiteljima koji su na radu i inostranstvu najviše u Italiji, Nemačkoj i Austirji. Pročulo se selo po mističnom običaju kada na Duhove određene tri žene, nazvane Rusaljama ili Rusaljkama, padaju u trans i komuniciraju sa mrtvima.
Legenda kaže: Nekada je u najvećoj pećini u ovom kraju -Dubočkoj, koja se razjapila iznad sela, živeo zmaj koji je strašno zviždao pa je celo područje nazvano Zviždom. Po drugima to nije bio zmaj već aždaja čiji duh luta i zviždi povremeno i posle njene smrti. Po trećoj verziji ispred pećine su se na Duhove potukle dve kraljice. Jedna je pre smrti navodno rekla "Da bogda, kako ja padala, padale i Dubočanke". Kažu meštani da na Biljani petak, kada se na obližnjem potoku vrše vlaški obredi, sa visokog pećinskog svoda kaplje voda, ali samo taj dan. Veruje se da su to suze za nastradalom kraljicom.

Pecina Duboka

Pećina je tvrde speleolozi najduža u ovom kraju duga je više od dva kilometra. Ima uslova za tursitičku eksploataciju. Posebno ulazna dvorana, izvori i vodopadi.Kroz pećinu protiče ponorska reka, koja u vlažnom periodu sprečava dublji prolaz u pećinu. Meštani i speleolozi su njoj nedavno pronašli zube pećinskog medveda.Posebno je impresivan ulaz koji je visok i širok po 20m. Glavni pecinski kanal je siromašan nakitom, ali se odlikuje zanimljivim erozivnim oblicima, dok su sporedni kanali bogatiji nakitom.

U pećini od živih bića stanuju samo slepi miševi, i po koaja buljuna, pa meštani speleolozi kažu da im je to pravi hotel. Pećina je bila sklonište i stanište ljudi počev od neiolita, a možda i ranije. Tu su se skrivali narodni zbegovi, hajduci i odmetnici, koji su svki čas mogli na drugu stranu prema Rumuniji, prema kojoj zjapi drugi izlaz. U vreme Kočine krajine tu su se sklanjali ustanici.
U Dubočkoj pećini razlikuju se tri celine, Glavni kanal,Glineni kanal i Rusljkin kanal. Zanimljivi objekti su Cvijićev vir, figure Dubočani, amblem pećine Rusaljka, Carsjke dveri i Carska riznica, Paklena gora, Stalagmitski kanal, Bela Vlajna i drugi.

Pored pećine žubori Dubočka reka u nedirnutoj prirodi, sa slapovima i jezercima i davno napuštenim vodenicama potočarama.

Ceremošnja

Pećina Ceremošnja se nalazi u istočnoj Srbiji, u podnožju Homoljskih planina i u ataru sela Ceremošnja, po kome je dobila ime. Udaljena je 150 km od Beograda, odnosno 15 km od Kučeva i magistralnog puta Beograd-Kladovo.

U 19. veku u pećini su se krili hajduci i zbegovi od Turaka. Pećina je ranije bila poznata kao Jovanova pećina, po Jovanu Grujiću, simpatizeru partizanskog pokreta, na čijem se imanju nalazio ulaz u pećinu. "Jovanova kuća" je pretvorena u muzej i predstavlja jedan od glavnih sadržaja Etno-parka.

Sve do 1977. godine, kada je prosečen put do pećine, Ceremošnja je bila gotovo nepristupačna i dostupna samo speleolozima. Za posete je zvanično otovrena 1980. godine. Istraženo je 775 m pećinskih kanala, od čega je za turiste pristupačno 431 m. Ulaz u pećinu se nalazi na kraju doline Strugarskog potoka i u podnožju krečnjačke litice visoke 12 m, na nadmorskoj visini od 532 m. Strugarski potok i danas ponire u pećini, periodično i tada donosi velike količine vučenog i suspendovanog nanosa koji ugrožava turističko uređenje i korišćenje pećine.

Prateći podzemni tok Strugarskog potoka siže se do "Arene", najveće dvorane u pećini i jedne od najlepših u Srbiji. Ima oblik amfiteatra, prečnika je 50 m i visine 20 m. Kupola je prekrivena belim krečnjakom, ukrašena je brojnim stalaktitima i providnim draperijama. Posebnu pažnju privlači 5 m visok stalagmit "Lepa Vlajna", koji podseća na ženu obučenu u tradicionalnu narodnu nošnju. U blizini se nalaze dva spojena stuba - "Mladoženja" i "Drugovi", kao i grupa ukrasa pod nazivom "Babuna" i "Vodopad". Veliki blokovi koji su se srušili sa tavanice dobili su nazive "Veliki krš", "Mali krš" i "Stol planina". Dalje u dvorani nalazi se stalagmit "Na večnoj straži", koji podseća na srednjevekovnog viteza i srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata.

Iz "Arene" posetioci prolaze kroz dvoranu "Dveri" i stižu do "Ponorske dvorane", koja predstavlja podzemni kanal Strugarskog potoka. Gornji prolaz vodi nazad do "Arene" i "Andezitske hale" sa tavanicom koja je bogata ukrasima. Iz nje se stiže do "Južnog kanala", koji je novijeg datuma i nije bogat pećinskim ukrasima. Tu je napravljen novi izlaz, udaljen oko 100 m od glavnog ulaza, što omugućava kružni obilazak pećine.

U blizini pećine se nalazi Botanički park-arboretum, u kome su prisutne biljne vrste koje nastanjuju Karpatsko-balkansko područje naše zemlje i Etno-park u kome posetioci mogu da se upoznaju sa zanimanjima, običajima i predmetima materijalne kulture stanovnika Homolja.

Legenda o imenu sela Ceremosnja

Selo Ceremošnja dobilo je naziv davno, još za vreme Turaka. Dolinu u kojoj se nalazila samo jedna oronula kuća, okruživala je gusta cerova šuma. U toj kući živeo je jedan starac, Vlah. Jednom tuda prođe grupa vojnika i srete starca. Raspitivaše se kod njega o stanovnicima bliže i dalje okoline, o šumama i zverinju u njima, rekama i potocima... Na sva pitanja odgovarao je vlaškim, njima nerazumljivim jezikom. Jedan od njih je samo znao da se na vlaškom deda kaže - moš. Vratili su se i obavestili subašu da je dolina vrlo bogata, da je okružuje velika i neprohodna cerova šuma, i da u njoj živi samo jedan moš. Tokom vremena doseliše se ljudi, posekoše jedan deo šume i osnovaše novo naselje. Kada su se dogovarali o imenu, sada već sela, nazvali su ga po cerovoj šumi i mošu - Ceremošnja. Tako se selo i danas zove.

ZLATNA I SREBRNA KRALjICA LEGENDA O SELU DUBOKA

Legenda:
U davna vremena vladahu u braničevskom kraju dve kraljice: Zlatinka nad Zviždom i Planinka nad Homoljem. Obe su bile lepe i bogate. Kako kroz Zvižd protiče zlatonosni Pek, Zlatinka se odevala u čisto zlato. Danju su njeni ljudi potapali ovčija runa u Pek, a noću skidali zlatna zrnca sa vlakana vune i nosili ih dvorskim zlatarima koji su izrađivali odeću za kraljicu. Tako, Zlatinka nije imala na sebi ništa što nije bilo od zlata. Kosu je bojila zlatnom bojom. Pozlaćivala je i zidove dvora, koji se nalazio na Dubočkoj reci. Planinka je živela na vrhu najveće homoljske planine Beljanice. Dvorac joj se nalazio na visokim bukvama kojima su redom sečene krošnje, a preseci zalivani vrelom smolom da stabla dalje ne rastu, Na isti način podignuti su oko dvora vrtovi i u njima nameštene ljuljaške za kraljicu. Vrtove i dvorac spajali su viseći mostovi, a u dvor se ulazilo uz lestve od jakog užeta. Dok je Zlatinka bila bogata zlatom, Planinka je imala nepregledne šume, ugljenokope i kamene majdane, kao i velika stada ovaca.Kosu je bojila srebrnom bojom. Zimi je Beljanicu prekrivao sneg,a leti je boju snega zamenjivala belina nepreglednih stada ovaca, zbog čega je planina i dobila ime Beljanica. Susetke na zemljama, zlatna i srebrna kraljica, kako ih je narod nazivao, živele su u najboljem prijateljstvu.Međusobno su se posećivale i darivale jedna drugu bogatim poklonima. Na nesreću, obe se zagledaju u istog mladića. Oko toga se zavade pa podignu jedna na drugu vojsku. Vojske su bile samo od žena, jer muškarci tada nisu ratovali, kao što nisu ni vladali. U strašnoj borbi Planinka sa svojih devet vojnika, koliko joj beše ostalo, zarobi Zlatinku. Tako lepi mladić pripadne Planinki, a nad čitavim Zviždom i Homoljem ostade samo ona kraljica. Da se proslavi pobeda založe se velike vatre, navrte se ovnovi na ražnjeve, donesoše se ćupovi sa vinom, a Zlatinka, o kosu, na jednu bukvu bude obešena nad vatru. Još Planinka, sa svojih devet vojnika i lepim mladićem, povede kolo oko obešene Zlatinke koja je polako umirala u dimu vatre. Još se kolo oko nje ne sastavi, kad odnekud dolete strela, pogodi Planinku posred srca i prikuje je za suprotno drvo. Strelu je odapeo jedan Zlatinkin vojnik koji se beše sakrio negde u grmlju. Potom sve prekri mir. Samo je vetar šumorio u vrhovima bukava i nemirna Dubočka reka prskala kroz kamenito korito. Umirući, Planinka izrekne kletvu: da žene u Duboki padaju kao što su njih dve pale. Kletva ostade. I žene u Duboki, kod Kučeva, vekovima padaju u kolu o Duhovima. Narod ih naziva padalicama (rusaljkama).

priče iz čuvene knjige Milorada Petrovića Čiče «Legende istočne Srbije».

a ako zelite blize informacije mozete nam pisati ili nas pozvati

Zagi 063 211 600 ili 011 397 55 33

Bane 064-18-07-008